НАСИЛНО УВОЂЕЊЕ ПАПСКОГ КАЛЕНДАРА У ГРЧКОЈ

Свети Синод Грчке Православне цркве 1924. године доноси одлуку о преласку на ткз. „новојулијански календар“, хибрид између Црквеног и папског календара, по коме се задржава пасхалија по Црквеном календару, а усваја папски месецослов за све непокретне празнике. То је урађено успркос чињеници да су, било какво мењање календара па макар и делимично, анатемисали Православни Сабори из 1582, 1583, 1587, 1593, 1848. године.

У прво време после промене календара, отпора унутар самог црквеног клира готово да није ни било. Било је оних који су били против таквог грубог кршења светоотачког предања, али нису јавно иступали. Део њих је наставио да служи по Црквеном календару, не подижући свој глас у јавности. Тако да је покрет за повратак на Црквени календар морао бити организован од стране верног народа. Будући да у то време у Грчкој, држава није била одвојена од цркве, ситуација за оне који нису били спремни да се одрекну светоотачког Предања, није била нимало лака. Паписти из редова архијереја су их приказивали полицији у изразито негативном светлу, давши им потпуно неистинити назив - „контрареволуционари“.

Међутим, Божија промисао није напуштала верни народ, и Бог се побринуо да свима јасно стави на знање каква је Његова воља по питању календара. На сам дан Воздвижења Часног Крста Господњег 14. септембра 1925. године, десило се велико чудо, које је навело многе Грке да почну здушно да подржавају покрет за повратак на Црквени календар. Изнад капеле Св. Јована Богослова у Атини, у току бденија које је држано по традиционалном Цквеном месецослову, а у присуству око две хиљаде присталица „Асоцијације Православних“ и присутне полиције, на ноћном небу се указао јарки бели крст. Својом светлошћу је обасјавао простор око капеле где се налазило мноштво народа, као да је неко поставио јак рефлектор. Појава крста на небу је трајала око пола часа, да би након тога, почела полако да бледи, до потпуног нестанка.

Сам изглед и доживљај тог Божијег јављања не може се довољно описати речима. Сав пристуни народ је пао на колена и са плачом почео да пева песму хвале Господу. Бденије је завршено негде око 4 часа ујутру, када се народ разишао причајући свима о чуду које су доживели и видели. Званична државна црква (новокалендарска) је тај догађај покушала да минимизује, говорећи да је реч о халуцинацијама и маштаријама. Међутим, то чудо је помогло да покрет бројчано порасте, тако да је 1926. године, када је и званично регистрована код Грчког религиозног друштва, као Заједница Истински-Православних Хришћана, имала 800 парохија по целој територији Грчке.

На Светој гори Атосу је на Велики Четвртак исте године, 450 јеромонаха и монаха потписало документ о образовању „Свете лиге монаха-ревнитеља“ са циљем заштите Православља од календарске јереси. Међу потписницима су били и велики подвижници и духовници, попут Архимандрита Евгенија Лемониса, старца Јеронима и духовника три манастира, јеромонаха Метеја Карпафакиса. Када је 1927. године грчка власт донела нови закон о Светој Гори, Лиги је забрањен рад, и 19 монаха је тада прогнано са Атоса. Део је под стражом спроведен на острво Лезбос, а део је пуштен да се премести по својој вољи.

Асоцијација је за циљ имала повратак постојеће цркве и јерархије на Црквени календар, а не формирање некакве паралелне јерархије. Асоцијацију су подржавали поједини архијереји ГПЦ: Митрополит Герман Димитријадски који је прешао на папски календар тек крајем 1928. године, и то тек након жестоког притиска од стране управе; Митрополит Хризостом Флорински, који је писао за званични магазин Асоцијације „Весник Православних“; Митрополит Александријске цркве Христофор Леонтопољски, касније Патријарх који је покушао да врати цркву у Александрији на Црквени календар; отац Николај који је службовао у Атини, и који је све до своје смрти 1932. године служио по Црквеном календару, итд.

24. априла 1926. године, новокалендарци издају посланицу у којој следбенике светоотачког Светог Предања Цркве називају „расколницима који су се одвојили од цркве и одсекли од тела Христовог“. Из те посланице је било сасвим јасно да су, по њиховом мишљењу, они који се не потчину њиховој апостасији и не прихвате анатемисани папски месецослов, „лишени дарова божанске благодати и осуђени на вечне муке“. Услед порицања благодатности свештенодејства, порицали су бракове склопљене код присталица Црквеног календара, сматрали их ништавним, децу рођену у тим браковима незаконитом, некрштеном.

Порицање благодатности свештенодејстава свештеника који су наставили да поштују вековни календар Цркве, здушно су потврђивали кроз смишљени притисак путем полицијског режима. Слали су полицију која је упадала у храмове током богослужења, растеривала верни народ, тукла свештенике и на силу са њих скидала ризе, бријала им браде.

Прва новомученица, жртва папске календарске јереси, била је млада жена Екатерина, која је пострадала у полицијском растеривању окупљеног верног народа, 15. новембра 1927. године.

Новокалендарци нису презали ни од напада на духовнике. Тако је 1936. године, Митрополит Јоаким Фокидски, у време одржавања Литургије ушао у храм где је служио јеромонах Теона, поштовалац светоотачког Црквеног календара, зграбио Свету Чашу, бацио је на под и почео газити ногама, све док је није потпуно искривио. Затим је зграбио јеромонаха, чупао му браду голим рукама, бацио га на под и немилосрдно шутао и ударао ногама. Од нанесених повреда, јеромонах Теона се убрзо упокојио, поставши први свештеномученик папско-календарске јереси. За то криминално убиство које се десило на очиглед многих, Јоаким је унапређен, поставши Митрополит значајније Епархије у Грчкој. 20 јула 1944. године, убијен је јеромонах-подвижник Јосиф.

Познат је и случај који се десио 14. априла 1926. године, када су на суд у Атину били позвани монаси и монахиње које су одбијали да пређу на папски календар. Тада је Епископ Синезије Тивски рекао игуманији Евпраксији, која му је чак била блиска рођака: „Ако се не покајете и не потчините Светом Синоду по питању календара, лично ћу да вам скинем ризу.“ На то му је она одговорила: „Жао ми је што иста крв тече нашим жилама, и што сте нарушили вашу архијерејску заклетву. Рећи ћу вам само једно: Радије ћу у Рај у световној одећи са Правосалвнима, него у Ад у ризи са новокалендарцима.“

У мају 1935. године, једанаест архијереја новокалендарске Грчке цркве је одлучило да се врати на светоотачки Црквени календар. Ипак, у задњи час, осморица се поколебала, тако да су само тројица то и урадила. Када су поколебане упитали зашто су тако поступили, рекли су да то раде из разлога Црквене икономије, и да ће радије остати у саставу новокалендарске државне цркве, са надом да ће се исправити (вратити на Црквени календар). На Васркс те године, у малој цркви посвећеној Успенију Пресвете Богородице, где је дошло 25 хиљада верних, присталица Црквеног календара, народ је одушевљено поздравио тројицу архијереја који су се вратили светоотачком Предању. Са тог скупа, послато је писмо Светом Синоду новокалендарске цркве, у коме је писало да су они од почетка били против нарушавања Црквених канона и литургијског годишњег циклуса, али су остали у њеном саставу како би се избегао раскол. Али, пошто су увидели да Грчка црква нема намеру да се одрекне календарске јереси, били су принуђени на овај корак. У писму се даље наводе последице преласка на папски календар:

а) Једнострано и неканонско мењање календара је у супротности са седам Васељенских сабора и древним Предањем Православне Цркве.
б) Увођење папског календара без сагласија свих Православних цркава нарушило је јединство Православља и створила раскол у становништву Грчке.
в) Путем увођења папског календара, уведене су аномалије које се нарочито показују у случају Петровског поста, који понекад и потпуно изостане.
г) Увођењем папског месецослова а задржавањем Црквене пасхалије, измењен је поредак годишњег читања Јеванђеља, постова и других богослужења, који су нераскидиво везани за Васкрс, а што је установљено на Првом Васељенском сабору.
д) Увођењем папског месецослова, празновање празника у Цркви више није у исто време (јер друге помесне цркве нису увеле папски календар), чиме је укинут и догмат Символа вере који се позива на „ЈЕДНУ, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“.
ђ) Противканонско увођење папског календара је донело саблазан стаду Цркве Божије, што је противно мајчинском карактеру односа Цркве према верном народу.