Мошти

   Шта су мошти? То питање сам много пута себи постављао. За мене нешто мистериозно, узвишено, нешто што уноси страх а у исто време и благодат Божију. По дефиницији под моштима и реликвијама светитеља подразумевамо његове телесне остатке, као и предмете, везане за земаљско битисање свечево. Поштовање материјалних остатака апостола и мученика за хришћанску веру, црква није увела неком позитивном одредбом, него је само допустила и подржала обичај - традицију, спонтано настао у народу: “Погледај народ, који иде на гробове мученика. Погледајте народе који горе од чежње за мученицима…” (св. Јован Златоусти ). На овај начин се удовољавало тежњи за поштовањем живота и дела великана, које се по смрти преносило на њихове земне остатке, јер су светитељи освећени као људи, духовно и телесно, и верници, поштујући дух светитељев, не могу бити равнодушни према (његовом) телу. Ава Јустин о томе каже:“Светост Светитеља се не задржава само у души њиховој, већ се неминовно распростире и на тело њихово, те је у Светитеља свето и душа и тело. И ми, побожно поштујући Светитеље, поштујемо целокупну личност њихову, не раздељујући при томе свету душу од светог тела. Отуда је побожно поштовање светитељских моштију природан саставни део побожног поштовања и молитвеног призивања Светитеља. Све то сачињава један недељиви подвиг, као што душа и тело сачињавају једну недељиву личност светитељску. Очигледно, Светитељ за живота на земљи непрекидном и једнодушном благодатно-врлинском сарадњом душе и тела свог, постиже светост личности своје, испуњује и душу и тело благодаћу Светога Духа, и тако их претвара у сасуде светих тајни и светих врлина. Стога је сасвим природно указивати побожно поштовање и једном и другом светом сасуду Божје благодати. Јер благодатна сила Христова прониче, облагодаћује све састојке човекове личности и сву личност као целину. Непрекидним еванђелским подвизима Светитељи постепено испуњују себе Духом Светим, тако да и света тела њихова, по речи светог Апостола, постају храмови Светога Духа . Уселивши Христа вером у срца своја , а Бога Оца делотворном љубављу и испуњавањем заповести , утврдивши се у Духу Светом благодатним подвизима , Светитељи се отројичују, постају обитељи Свете Тројице , храмови Бога живога , и сав им живот протиче: од Оца кроз Сина у Духу Светом. И поштујући побожно свете мошти светитељске, Црква поштује храмове Светога Духа, храмове Бог живога, у којима Бог благодаћу живи и после телесне смрти Светитеља, и по премудром благовољењу Свом чини чудеса из њих и кроз њих. И та чудеса, која бивају од светих моштију, посведочавају да је побожно поштовање њихово од стране људи угодно Богу.” Саме по себи мошти су сведочанство да је Бог жив, а када су уз то мошти и мироточиве онда је то показатељ да се тамо где се јавља Благодат Божја побеђује поредак природе. Из мртве кости да точи миро - то је нешто што не спада у природне феномене. И једно и друго, опет, јавља се ради духовног окрепљења људи, да би Бога прослављали и да би Божјим путем ходили. Основна потреба људска јесте не само вера, него вера која се осведочује као истина, вера која је основа онога чему се надамо, или како каже Апостол Павле: "Провера невидљивих ствари".
То је и неки знак од Бога, подсетник људима. Некад је то најава целебне моћи потребитима, а некада откривање некога које од људи заборављен; хоће Бог да на тај начин подсети људе на његову врлину, подвиг, мучеништво.... Било како било, тиме се Бог прославља и људи се томе радују јер се радују присуству и дејству Бога живог. Православна црква никада од тога није правила неки велики догађај, то је за њу најнормалнија ствар. Црква све што се догађа, па и саму природу, осећа као чудо, тако да је и ово само једно од чудеса којим је Бог обдарио Творевину. За нас то изгледа нешто натприродно. У ствари, то је нешто што припада Богу који дејствује у људима који носе Бога у себи. Не може да се догоди да се Бог не појави кроз оне, који приме Бога у себи, било док су живи, било кад се упокоје. Побожно поштовање светих моштију, засновано на њиховом чудотворству, води порекло из Божанског Откривења. - Још у Старом Завету Бог је благоволео да свете мошти неких Својих угодника прослави чудесима. Тако је од додира светих моштију пророка Јелисеја васкрсао мртвац . Гроб и кости пророка, који је Јеровоаму претсказивао разрушење идолских олтара, били су у великом поштовању код Јудејаца. Патријарх Јосиф оставља завештање синовима Израиљевим да чувају кости његове у Египту, и при одласку однесу их у земљу обећану. Нови Завет је уздигао тело људско на небивалу, божанску висину и прославио га славом какву немају Херувими и Серафими. Најстарији познати пример поштовања моштију потиче из II века и везан је за св. Игњатија Богоносца, епископа антиохијског, чији су остаци после његове мученичке смрти у Риму (104-116) пренети у Антиохију, где постају предмет обожавања. Изражавање ове врсте пијетета нарочито јача од II века, када светитељским моштима почиње да се приписује корисна и чудотворна снага, а вера у то постаје неизмерна: градови и села отимали су се о мошти светитеља, делили их и преносили, уз велике свечаности, из једног места у друго. И од тада па све до данашњега дана свете мошти светих Угодника Божјих чудесима својим разливају бесмртну радост богочовечанске вере наше по срцима православних хришћана. Сведочанства о томе безбројна су; навешћемо само неколико. Како су свечано преношене и сретане свете мошти Светитеља, дирљиво описује Свети Златоуст у својој Похвалној речи о Светом Игњатију: "Ви житељи Антиохије, отпустили сте епископа и примили мученика; отпустили сте га с молитвама а примили с венцима; и не само ви него и сви житељи успутних градова. Замислите, шта су све они морали осећати при повратку светих остатака његових! Каквом су се слашћу наслађивали! У каквом усхићењу били! Како су се радовали! Каквим су похвалама одасвуд обасипали венценосца! Као што храброг ратника, који је победио све своје противнике и у тријумфу иде са бојишта, усићено сусрећу гледаоци, не дају му чак ни на земљу да стане, него га подижу и на рукама носе дома, обасипајући га безбројним похвалама, - тако исто су и овог Светитеља сви житељи градова, почињући од Рима носили на својим раменима и предали нашем граду, славећи венценосца, хвалећи победника... У то време свети Мученик је је даровао благодат свима тим градовима, утврдио их у побожности; а од тога доба па све до данас он обогаћује ваш град." . Црква је, прихватајући то као видљиво изражавање хришћанске свести благотворно за оне који га упражњавају и суштински упућено Богу, канонски регулисала на Седмом Васељенском сабору (787). Тада је формулисана и разлика између обожавања , које приличи само Богу, и поштовања, које се исказује светима. Приликом својих боравака на Истоку, Сава Немањић је куповао светачке мошти и доносио их у Србију, доприносећи на тај начин јачању њихових култова у српском народу. Истовремено, далековидошћу архијереја и државника, он је настојао на увођењу култа свога оца, преподобног Симеона Мироточивог, што је било незамисливо без његових земних остатака. Зато је услишио молбу Стефанову (свога брата и потоњег “првовенчаног” краља) да свете и мироточиве мошти њиховог Оца пренесе (са Свете Горе) у Србију да се светим молитвама вашим просвети ваше отачаство, и сви ми будемо благословени да би се светим молитвама вашим и доласком вашим свемилостиви Бог смиловао на нас, и расејане наше сабрао, и противнике наше уништио. Још неке околности су допринеле да Растко Немањић послуша овај вапај из отаџбине после пада Константинопоља (1204), једно одељење западних крсташа заузело је Свету Гору, настојећи да је подвргну папској власти. Код светогорских монаха настала је велика зебња за судбину светиња, јер су се тзв. “ослободиоци Христовог Гроба” већ у Цариграду показали “горе него најгори варвари”, разграбивши, уз живо учешће латинских монаха и опата, светитељске мошти. Страх за судбину светих остатака Родитељевих и његове државе, определио је најмлађег Немањиног сина да их донесе у Студеницу (1207) и над њима измири завађену браћу Стефана и Вукана, у складу са веровањем, нарочито распрострањеним код нашег народа у средњем веку, да поштовање моштију светаца- великана штити човека, његову околину, народ и нацију од непријатеља, особито у боју, у рату. Најочигледнији доказ за то је спаљивање моштију св. Саве, које су Турци предузели (27. априла 1594) како би огњем уништили дух Светосавља, по њима узрок и повод свих родољубивих, ослободилачких узлета српске “раје” у дванестом столећу.

Постоји још много моштију светаца. Атеисти су настојали да убеде људе како свете мошти нису мошти, него мумије које су балсамовали попови. Међутим када су научници узимали мошти на анализу нису открили никакве знакове мумификације.

После тога атеисти су тврдили да мошти нису толико дуго времена иструлиле због специфичне земље у којој су се налазиле, која је имала постојану температуру и постојану влажност. Тако тврде атеисти из Кијева и у граду Печори, али су им тврдње лажне. Једноставно је немогуће да на читавој планети где постоје свете мошти буде иста температура и иста влажност тла. Немогуће је да иста температура и влажност буде у Европи и Сибиру. Навешћемо још један случај који се догодио у Кијеву. Године 1961. атеисти су затворили Кијево - Печерски манастир и одлучили да свете мошти баце у реку Дњепар. Мошти су ставили у возила, али десило се чудо. Возила се нису могла померити с места. У том тренутку као казна за злочин над светињом у реону "Курњевка" који се налази у граду Кијеву десила се за атеисте необјашњива природна појава. Земља је почела да подрхтава и да се преврће. Срушило се много кућа, фабрика, школа, превртали су се трамваји и погинуло је много људи. За овај случај знали су сви Кијевљани, али остали људи не знају о томе ништа јер новине нису писале о томе.

Навешћемо још један пример. Да би се уверили у својој невери атеисти су у циљу научног експеримента однели труп једног мртвог човека у пештару где су се налазиле свете мошти. Трећег дана труп је почео неподношљиво да смрди па су га морали однети. Какво незнање. Из свега што смо писали о светим моштима разуман човек може закључити да мошти нису природна појава него су резултат светога живота и резултат деловања благодати Светога Духа. Постоје и вештачке мошти као на пример Лењина, Димитрова, Стаљина (његове су мошти уклонили). Познато је и мумифицирање фараона у Египту. Свети Оци објашњавају да су то тела тако великих грешника, да земља неће да их прими.

 

Свето миро

 

Свето миро тече и из костију и из нетрулежног тела светитеља, или из његове иконе - та појава ни уком случају није природна, нити подлеже под природне нама познате законе. То је Божији закон, коме је све могуће. И сав тај смисао остварују се и у свом надприродном јављању – мироточењу, када миро на надприродни начин истиче. Физички и физиолошки та појава је необјашњива; конпоненте тог чаробног масла уопште се не налазе у меким ткивима или у костима човека, па тим пре ни у обичном дрвету или камену. Тиме је тај догађај чудеснији. Миро у Светом Писму и у Светом Предању представља симбол Божије милости, мира и љубави. Подсетимо се речи 132 псалма: Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно. Као добро уље на глави које капље на браду Аврамову. Глас Женика Христа у Песми над песмама пореди се са разливеним миром. Још на Синајској Гори Бог заповеди Мојсију да начини нарочито миро за свештенопомазање. Такво миро је постало симбол благодатне власти. Касније су се миром помазивали цареви, пророци и свештеници. Миро је такође служило и за погребно помазање. Када је Марија Магдалина излила на Христа скупоцено миро, она је приготовила Његово тело за погреб. После је миро постало симбол Духа Светога и Његових дарова. За време Свете тајне миропомазања свештеник помазује новокрштеног речима; Печат дара Духа Светог. На тај начин у миру је сабрано значење Дара Духа, символи Божанске милости и благодати а такође и погребења. Мироточење није потврђено у Светом Писму, међутим то чудо је присутво у Светом Предању, скоро од самог почетка цркве. Из гроба Светог Јована Богослова сваке године на дан његовог празника истицало је неко фино миришљаво миро од кога су происходила многа исцељења. У делима Апостола Филипа говори се о томе како је после кончине Апостола из њега текло благословено миро. У мучеништву Светог Теодора такође се говори о течењу мира из моштију Светитеља. Тим чудом је посебно прослављен Свети Димитрије Солунски, мученички пострадао 304. године кога су Грци назвали Мироточиви. У шестом веку у граду Сантину једна жена се изцелила користећи свето миро из кивота у коме лежи тело Светог Димитрија из кога истиче миро. И то миро је текло у толиким количинама да је велики број поклоника могао да узме за себе мало мира. Сачувало се пуно бочица од шестог до десетог века као очигледно сведочанство тог чуда. По сведочанству Светог Јована Дамаскина многа тела светих теку миро.