Чуда

   
Јуриј Гагарин није послушао
                       савете монахиње и погинуо је...

(Схимонахиња Макарија, у свету Федосија;                   
                      1926-1993. год.)

 

Град Гжатск, чије је име промењено у Гагарин, налази се на педесетак километара од села Темкина. Стога су Гагарјани, како их је схимонахиња Макарија називала, код ње често долазили. Више пута је код ње долазила и Ана Тимофејевна Гагарин, мајка првог космонаута на свету - Јурија А. Гагарина. Једном је Ана Тимофејевна упитала Мати: - Може ли мој син да дође код тебе? Јуриј Гагарин је тада био депутат Врховног Совјета СССР.
- Нека дође, уопште му не браним. Ана Тимофејевна је испричала сину о горкој судбини подвижнице, о томе како она прима помоћ од које не може да преживи. Гагарин је дошао, и то не једном, - причала је схимонахиња - долазио ми је као болесном човеку." Приповедала је о томе како је  последњи пут био код ње 1968. године : ,, Стигла су три аутомобила, два са докторима и трећи у којем је био Гагарин. Он је уобичајено пришао и рекао: - Ја ћу да поседим, пустићу доктора да са вама поразговара. Дуго је са мном разговарао. Рекао је: - Мало ћу да се побринем о пословима, онда ћу и да пошаљем пензију; није у реду што вам толико плаћају. Он је једноставан човек, добар, веома добар. Једноставан је као дете. Тада сам му рекла : ,, Боље немој да летиш, ти не смеш да летиш!" Није ме послушао, а онда га је ускоро сустигла смрт. ( Тада је имао тридесет четири године).

                    

 СЛЕПИ ПЕТАО ЈЕ ПРОГЛЕДАО

(прво чудо учињено молитвом дванаестогодишње девојчице Федосије - будуће схимонахиње Макарије; њен спомен је 5.( по новом 18.) јуна  (1926 - 1933).

 

Мајка Божија се јављала болеснима и налагала им да иду код Федосије, од које ће добити исцељење. Из суседног села Новикова дошла је једна жена и питала : - Где овде живи старица која исцељује? Мој петао је ослепео. - Није то старица, - одговорили су јој - него девојчица. Светом водицом добијеном од Федосије, жена је покропила болесног петла и он је прогледао. То је било прво исцељење учињено молитвом дванаеатогодишње девојчице. Од тада су код ње почели да долазе људи из ближих и даљих насеља и села, молећи је да им излечи болесну стоку. После неког времена су почели да јој говоре: ,, Зашто ти стално само стоку лечиш, лечи и нас." Федосија им је давала освештану воду, молила се за њих, настављала је, као што треба, да се моли Исусу Христу и Мајци Божијој, и они који су долазили добише исцељење.

                    

 

,,У СВЕТОГ НИКОЛУ НИСАМ МОГАО ДА ПУЦАМ..."

 

Трајао је грађански рат. Девојка је стајала поред своје куће и у њу је из пушке нишанио човек, сељак. Девојка (Е.П.) је у страху пригрлила руке и са великом вером и надом се усрдно (ватрено) помолила: ,,Оче, светитељу Христов Никола, помози, заштити ме!" И, одједном, сељак баци пушку у страну и рече: ,,Бежи, одмах одлази куда хоћеш, да те моје очи више не виде". Побегла је у кућу, нешто из ње узела и побегла на станицу. Отпутовала је у Москву. Прошло је неколико година. Једнога дана се разлегао звук звонца са врата. Испред је, тресући се, стајао сувоњав човек са села, сав у ритама. Питао је да ли ту живи Е.П. Одговорише му да живи и позваше га да уђе. Видевши је, баци јој се пред ноге и плачући поче да моли за опроштај. Не знајући шта да ради, она је почела да га подиже, говорећи да не зна ко је. - Мајчице Е.П., па ти мене не препознајеш? То сам ја, исти онај који је хтео да те убије. Подигао сам пушку, нанишанио и управо хтео да опалим, када видех како уместо тебе стоји светитељ Никола. У њега нисам могао да пуцам. И поново јој паде пред ноге. - Од тада болујем. Решио сам да те пронађем. Дошао сам пешице из села. Увела га је у собу, умирила и рекла да му је све опростила. Нахранила га је и преобукла у све чисто. Он је рекао да ће сада мирно умрети. За неколико дана је са миром отишао Господу. Пред смрт се исповедио и причестио. Оплакала га је као најрођенијег. 

             

 

ДРВА ОД СВЕТИТЕЉА НИКОЛЕ

(Прича Људмиле Ивановне Симеонове)

 

Било је то после револуције, 1919- те године. У незагрејаном стану разболео се мој петогодишњи брат Анатолиј. Топлота му је била неопходна, а у соби је било јако хладно. Дрветом од ормара и стола смо наложили пећ, да бисмо се било чиме још мало загрејали. Тета Јулија се веома растужила што се Тола лоше осећа, а у кући је хладно и болесник нема чиме да се угреје. Једном сам ушла у нашу собицу и видела тета Јулију како клечи пред иконом светитеља Николе и усрдно се моли. Нисам одмах ушла да јој не бих сметала, а после неког времена је затекох обучену у капут. - Идем код тета Пелагије - рекла је - и затражићу да ми да барем једну цепаницу. (Тетеа Пелагија је била рођака тетка Људмиле Ивановне и живела је недалеко, близу цркве Светог Николе у Јами). После неког времена, тета Јулија се вратила веома радосна! И, шта се догодило? Тек што је дође до храма Светог Николе у Јами, она угледа разваљене санке са дрвима. Поред њих су седели кочијаши и тета Јулија поче да их моли: - Продајте ми бар једну цепаницу. - Није ваљда, тетка - рекоше они - да кажеш продајте! Слободно узми колико хоћеш. Само, како ћеш их однети кући? - Ето, ту близу живи моја рођака. Узећу од ње санке и довешћу дрва. Отрчала је по санке, ставила у њих онолико цепаница колико је могла да превезе и наложила је пећ. Анатолиј се угрејао и оздравио.               

            

 

Свети Никола

На Соловецким острвима море је у касну јесен већ прекривено сантама леда. Девојка (Е.),геолог, члан геолошке експедиције која је испитивала острва, ноћу је ветром и сантама леда у чамцу била однесена и притерана уз непознату обалу. Она је од детињства била верујућа и све време се молила светитељу Николи за спасење. Одлучила је да иде уз обалу док не наиђе на било какву кућу. Док је ишла, са њом се сусрео старчић и упитао је:
- Куда идеш, девојко?
- Идем низ обалу, да бих наишла на неко насеље.
- Не иди. Ни за стотину врста ту никог нећеш наћи. А видиш, ено, тамо у даљини брдашце... пођи туда, попни се на њега и тада ћеш видети куда даље треба да идеш. Погледала је на брдашце, а затим се окренула ка старцу. Али, њега већ није било поред ње. Схватила је да је јој је сам светитељ Никола показао пут и кренула је ка брдашцету. Попевши се на њега, у даљини је приметила кућицу ка којој је и кренула. Била је то колиба рибара и његове породице. Рибар се веома изненадио њеном појављивању на том потпуно безљудном месту. Потврдио јој је да заиста на сто километара по обали не би пронашла насеље и да би сигурно страдала од глади и хладноће. Тако је светитељ Никола спасао неопрезну научницу од смрти. Да ли је то учинио зато што је она била благочестива? Али, познато је много случајева када Господ спасава и неблагочестиве, због чега се Он и назива и јесте Човекољубац : ,, Који праведнике љуби, а грешнике милује".

                       

 

СВЕТИТЕЉ НИКОЛА ПОМОГАО
ИСТОИМЕНИКУ

 

Једна благочестива породица, која је живела близу Москве, састојала се од мужа, жене и седморо деце. На почетку рата, хлеб су издавали за бонове и у веома малој количини. Пошто су потрошили месечне бонове, нису их обновили. По хлеб је ишао најстарији од деце, иколај, који је имао тринаест година. У зиму, на дан Светог Николе, то јест, на свој имендан, кренуо је рано по хлеб, много пре отварања продавнице, да би добио бели хлеб, којег су успевали да се докопају само први купци. Стигао је први и стао испред врата продавнице. Улица је још увек била пуста. Он угледа четири момка како долазе. Када спазише Кољу, упутише се ка њему. Кроз њега је као муња пролетела мисао: - Сада ће ми отети бонове за хлеб! А то би читаву породицу осудило на смрт од глади. Ужаснут, у себи је завапио: ,, Свече Никола, спаси нас!" Одједном је спазио да се поред њега појавио старчић.  Пришао је и рекао Кољи: ,, Хајде са мном." Узео је Кољу за руку и на очиглед запрепашћених момака га одвео кући. Близу куће је нестао. Тако је светитељ Никола, ,,брзи помоћник у невољи",помогао имењаку и његовој породици.

                   

 

ПАД СА ЗИДА И ПОКАЈАЊЕ

 

После завршетка грађевинског факултета, мој син је радио као грађевински пословођа на градилишту и почео је да пије. Рад са радницима, који воле да попију, допринео је увећању порока пијанчења. Молила сам се Господу, Мајци Божијој ,,Казни пропалицама", за избављење од пијанства, лоших пријатеља, али Господ је одлагао да му укаже помоћ. Једном, после уобичајене пијанке, он, осетивши сву нискост свога пада, изјави да њему ништа друго не преостаје осим да умре. - Е, па и умри - рекла сам - такав какав си сада никоме ниси потребан. То је било у недељу ујутру, пред мој одлазак на Литургију. У цркви сам се опет молила, тражила  од Мајке Божије да спаси душу мога сина, да га истргне из опасне средине. И, шта се десило? Наредног дана је радио у ноћној смени - оклизнуо се на грађевини и пао са висине од девет метара. Одвезли су га у болницу у несвесном стању: имао је напрслину на лобањи. Али, остао је жив и сви лекари су рекли да је право чудо то што, не само да је остао жив, него и читав човек. Једино је морао да се опрости од рада на грађевини. Тако је, по цену ужасних страдања била спасена његова душа. Када се опоравио, постао је сасвим други човек. Говорила сам му о својој молитви Господу и Мајци Божијој и то је још више у њему ојачало веру у Промисао Божију, без које, као што је речено у Јевађељу, ,, ни длака с главе ваше неће пропасти". (Лук. 21, 18). Ко не слуша речи, њега тргну дела, а са њим уопште није било могуће говорити, јер као да је био без сазнања док га Господ није казнио. У Писму је речено: онога кога љуби, Господ и кажњава, као сина; а туђинце оставља без казне.

             

 

ПОМОЋ ОД ТИХВИНСКЕ ИКОНЕ
                                 МАЈКЕ БОЖИЈЕ

 

У младости сам био неверник, атеиста, а моји родитељи су били верујући. Непосредно пред смрт свога оца, сањао сам овакав сан: као ја клечим пред иконом Мајке Божије и молим се. Пошто су ме телеграмом позвали да дођем умирућем оцу, нисам га затекао међу живима. Мајка ме је обавестила да је у последњим данима отац жалио што његов син Константин живи без Бога. Али, неколико часова пре смрти, радосно је рекао: ,, Е, па сада умирем спокојан - у сну сам видео како се ја и Костја  заједно на коленима молимо пред иконом Мајке Божије, - то значи да ће се он приклонити вери у Бога". Чувши ово, испричао сам мајци свој веома сличан сан! И ето, од тог времена, ја сам уз помоћ Царице Небеске раскрстио са атеизмом. Али, то још увек није све. После неколико месеци, требало је да боравим у ,,Параклиту", мушком манастиру који се налази на седам километара од Св.Тројице - Сергијеве лавре. Када сам ушао у храм, са десне стране угледах икону Мајке Божије, исту ону коју сам видео у сну! То је био лик пресвете Богородице Тихвинске.
Пред њом се ту са сузама спустих на колена.

                  

 

,,УСТАНИ И ХОДИ" 
            ПОМОЋ ОД ВЛАДИМИРСКЕ ИКОНЕ
                                    МАЈКЕ БОЖИЈЕ

(Прича је записана почетком 70.-тих година)

Мојој прабаки су се одузеле ноге и она је више од десет година лежала непокретна у постељи у својој кући у Јарославској губернији. На узглављу јој је висила икона Владимирске Мајке Божије, Којој се молила мучећи се због болести. Једном је чула лупу - као да је нешто пало - и глас: ,, Устани и ходи". ,,Вероватно ми се учинило.", помислила је. И онда, по други пут, чула је глас: ,,Устани и ходи". Спопали су је страх и зачуђеност: ,,Како да устанем, када толико година лежим непокретна?" И по трећи пут је чула глас, строг, као заповеднички: ,,Теби говорим, устани и ходи." У себи је осетила силу, спустила је ноге и пошла у онај угао из којег је чула глас. И, шта је видела? Икона - прилично добро написана,са ликом који је изгледао као да је жив - лежала је на поду, поломљена на два дела. Она се са страхом сагла, подигла икону и почела да сједињује њене делове. И икона је срасла. Али, зато што није тачно сјединила делове слике, на икони, на лику Мајке Божије једна је страна страна мало виша, а друга мало нижа - за сведочанство истинитости чуда које се догодило. Од тада је моја бака оздравила. Икону пренеше у храм и од ње почеше да се дешавају чуда. 

                        

 

ИСЦЕЉЕЊЕ  ЛЕКАРА

 

Жена, која је лекар по професији, испричала је следећу причу: Добила сам озбиљно обољење грла које је, као што сам знала по претходним случајевима, требало да прође најмање за месец дана. Дошао је празник Рођења Богородице. Стајала сам на бдењу у храму у Скољникама (у Москви), решивши да ништа не тражим за себе, већ да само славим Мајку Божију и Њеног Сина, Спаситеља читавог рода људског. После целивања иконе, помазања јелејем и кушања благословеног хлеба, одједном сам осетила да ми се нешто десило у грлу. Болест је нестала. У почетку нисам поверовала у своје исцељење. Али, ни те вечери, ни следећег дана, ни убудуће није било никаквих признака болести грла. Ова прича лекарке може се упоредити са молитвеним обраћањем разбојника на крсту. Замолио је Господа да га се сети: ,,Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство Твоје". И за то је добио опроштење грехова и спасење. Добио је више од онога што је тражио.(Лук. 23,42-43). Бог љуби скрушене и даје им благодат и све оно што им је потребно у овом и будућем животу.

 

 

                    ИСЦЕЉЕЊЕ УЉЕМ ОД ИКОНЕ
         ,,БРЗОПОМОЋНИЦЕ" И ВЕЛИКОМУЧЕНИКА  ПАНТЕЈЛЕМОНА

 

Заболела ме је рука. Лечење није помагало. Преко поплавеле жиле се образовала краста, која се све више ширила. Одем код лекара, тамо ме превију, а следећег дана када скину завој, краста је све већа и дубља. На крају лекар рече да ми нема спаса, да ће болест прогристи кожу и заразити крв. И престаде да ме лечи. (догађај се одиграо 20-их година). Отишла сам на Никољскују у капелу великомученика Пантелејмона и плачући сам се молила. Свештеник се на мене сажалио и нежно ме подигао,изговарајући велике речи вере и утехе. Узео је мало уља из кандила које је било испред иконе Мајке Божије ,,Брзопомоћнице", дао ми је да га кушам из кашичице и пустио да капне под завој на болно место. Дао ми је бочицу са тим уљем и смирену ме послао кући. Ујутру сам скинула завој и - о, чуда! - уместо срашно загнојене красте, која је остала на платну, на руци је била нова розикаста кожица. Са сузама благодарности и умиљења, ја сам пред иконама пала на колена. Отишла сам у болницу своме лекару (а то је у то време био мој брат од стрица, неверујући човек).
- Жива си? - подругљиво ме је дочекао.
- Погледајте ми руку - рекох му весело.
Он се ослободио. - Не разумем! Чиме си се лечила?- задивљено је ускликнуо, - Шта си стављала? - Уље од иконе Мајке Божије и великомученика Пантелејмона - то је сво моје лечење. - Да, - рече он задивљено, - то је заиста чудо.

                    

 

ДВА ЧУДА СА ДВЕ СЕСТРЕ 

   1. Помоћ од Богоматере

 

Гладна зима. Разменивши нешто за кромпир, две сестре су га натовариле на санке и повезле. Пут беше дугачак. Измучене и гладне, свим силама су се пробијале. Помолише се: ,,Пресвета Богородице, помози нам!" Стајале су на путу без снаге. Видеше како им прилази жена благога лика и говори: - Много сте се умориле, дајте да вам помогнем да превезете кромпир. И одмах је узела са њима да вози. Тако им са њом постаде лако. Чудиле су се гледајући је, али су се бојале да је питају ко је. И, чим довезоше кромпир до куће - Она постаде невидљива. Ту схватише да је то била Сама Брзопомоћница, Пресвета Богородица.

                                        2. Помоћ од Архангела Михаила

 

Једном, када је једна од сестара била код куће, неко је закуцао на врата. - Ко је то? - Донели смо вам из организације плакате које обавезно морате да закачите. Сестра је отворила врата. Угледала је два мушкарца. Један од њих, који је држао завежљај, уђе у кућу говорећи колико треба да добије за плакате. Сестра је осетила нешто злокобно и, док је из предсобља ишла у собу по новац, усрдно се помоли Архангелу Михаилу: ,,Архангеле Михаило, Архистратиже сила небеских, спаси ме од злих људи." Вратила се у предсобље, дала новац и узела два плаката. Човек је изашао. Постарала се да за њим брзо затвори врата. Ослушнула је поред врата. Онај који је стајао напољу рече човеку који је улазио у кућу:
- Зашто се ниси обрачунао са њом?
- Зар ниси видео да је позади у њеној соби стајао некакав ратник? Тако је била спасена чудом, јављањем Архангела Михаила, којег је посебно поштовала.

                      

 

КОЖУХ ПРЕПОДОБНОГ
                                   СЕРАФИМА

 

Посетио сам Саровску обитељ. Дали су ми да се у току ноћи покријем кожухом који је носио преподобни Серафим. Читаву ноћ нисам могао да заспим - слушао сам рајско појање. Ујутру рекох монаху да нисам спавао - слушао сам рајско појање. Ни мало се не зачудивши, он рече: - То је кожух Оца Серафима. Свакоме коме смо га давали изазивао је такву појаву коју сте ви искусили. Освештан је.

 

 

ПРЕПОДОБНИ СЕРАФИМ ИСЦЕЉУЈЕ БУДУЋЕГ
ЕПИСКОПА

 

После уписа на униврезитет, син (Звездинског) протојереја, Николај је изгубио веру, престао да се моли и није ишао у цркву. Уочи Рождества Христовог, мајка му рече:
- Требало би да сиђеш на бдење. Јер, сутра је велики празник.
Али, он раздражено одговори:
- Већ сам вам рекао: ја тамо немам шта да радим. Шта ћу добити тамо, у гужви и загушљивости?...
- Чувај се, - скрушено је рекла мајка - да те Бог не казни за такве речи. И баш те вечери се догодило следеће. Испружио је руку да би нешто спустио са полице и - крикнуо од бола. Није могао да помери руку. Бол под мишком се све више појачавао, а оток је брзо растао. Те ноћи није спавао. Доктор који је ујутру дошао је казао да је у питању тешко обољење. Рекао је да треба сачекати док оток сазри и тада се може оперисати. Дошло је време тешких мучења и бесаних ноћи. Али, Николај није заборавио после чега је болест почела. Он није сасвим изгубио веру и савест му се пробудила. Увече је замолио мајку: - Дај ми преко ноћи икону преподобног Серафима Саровског. У сред ноћи је мати разбудио Николајев крик. Ушавши, видела је следеће: њен син лежао је на кревету, а кревет и под били су попрскани гнојем. Узбуђено јој је рекао: - Сада је код мене долазио преподобни Серафим. Казао је: ако се не покајем и не изменим начин живота, пропашћу. Затим је додирнуо моју болесну руку и у том тренутку је оток прснуо. Сада ми је рука сасвим здрава. Све ово што је проживео изменило је Николајев поглед на свет. Напустио је универзитет и ступио на духовну академију. Пошто је завршио, он се замонаши, добивши име Серафим. Напослетку је постаде епископ Дмитровски.

                        

 

ПРЕПОДОБНИ СЕРАФИМ
                             ИСЦЕЉУЈЕ КРСТОМ

 

И сама болесна, ја сам посећивала своју болесну мајку. Она је живела изван града и честа путовања до ње са тешким торбама са храном још су више појачавала моју болест. Када ми је прошло камење у жучи, притисло ме је запаљење јетре и осећала сам велику слабост. Волела сам да увече, лежећи, ишчитавам своју књижицу ,, Житије преподобног оца Серафима Саровског". Једном сам му се, читајући о многобројним исцељењима која учини, у мислима овако обратила: ,, Стотине си исцелио. Зашто не исцелиш и мене, када видиш да страдам. А и морам да радим за друге." Изненада сам унутрашњим погледом угледала преподобног Серафима. Прислонио је свој велики медни крст на моју болесну јетру, и у себи сам чула глас: - Сада треба да попијеш мало свете воде са мојег извора и тада ћеш бити сасвим здрава. Дошла сам свести и, као и увек, почела да испитујем свој духовни доживљај, да не би запала у прелест. Збуњивале су ме његове последње речи: ,, Пиј са мог извора". Одакле да узмем воду која се налазила под Москвом, када је прилаз извору забрањен? Следећег дана - чудо!- добила сам бочицу воде, управо тог дана донесене из Сарова. Испила сам ту воду - и већ много година немам никакве болове. Не престајем да благодарим Богу и Његовом преподобном Серафиму за чудесно исцсцељење.

 

КЊИГА О СЕРАФИМУ

 

Имам житије преподобног Серафима Саровског. То је моја омиљена њига, али је толико оштећена да сам решила да је ником не дајем на читање. Међутим, дошао ми је добар пријатељ, видео је на полици књигу и почео да је тражи тако упорно, да ја нисам издржала и испунила сам му жељу. - Али, дајем је под условом - рекла сам - да је Ви никоме не дајете. - Књигу ћу читати сам и ни једном је човеку нећу показати. - убеђивао ме је друг, али реч није одржао. Његова комшиница је код њега видела књигу и тако га преклињала да јој да да чита о вољеном светитељу, да јој је попустио, строго наредивши:
- Ни једном човеку је не дајте, јер, ако се уништи, шта ћу да кажем власници? Комшиница и њена ћерка су са великом радошћу читале књигу и нису журиле да се од ње раставе. Комшинициној ћерки се удварао млади инжењер и коначно је запросио. Девојци се, очигледно, он веома допадао, али је рекла: - Ја сам верујућа, а ти чак ниси ни крштен. Нећеш поћи да се венчаш са мном, нећеш ме пуштати у цркву, а, када се деца роде, нећеш дозволити да буду васпитана онако како је мама мене васпитала. Не желим да се удам за тебе. Пошто је одбијен, млади човек је покушао да је наговори, а затим, уграбивши време када је девојка била на послу, отиде њеној мајци и поче је молити да она утиче на ћерку да га прихвати. Девојчина мајка се према њму добро односила, али да наговара ћерку није пристала. Видевши да је нерасположен, позвала га је да попије чај и отишла у кухињу да припреми оно што је потребно. Док је она то спремала, он је седео за столом и прелиставао књигу о преподобном Серафиму. Када је домаћица села са њим за сто, почео је да је моли да му да књигу да прочита. Али, никаква убеђивања нису имала успеха. Тада је, захваливши се за чај и опраштајући се, зграбио књигу и, искочивши кроз врата, у ходу обећао да ће је брзо вратити. Јадна жена се бојала да изађе на очи мом пријатељу, пошто су дани пролазили, а младић се није појављивао. На крају му је признала све што се десило и њих двоје су заједно са тугом размишљали о томе шта ће ми рећи. Прошао је месец, један, па други. Почела је пета недеља великог поста, а младић се изненада, сасвим неочекивано, појавио пред мајком и ћерком. - Драге моје! - радосно је узвикнуо - сада сам ваш, јуче сам се крстио. А то је учинио преподобни Серафим. Када сам почео да разгледам ову књигу о њему, толико ме је заинтересовала да нисам могао да се одвојим од ње. Затим сам пожелео да сазнам још понешто о вери, о Христу. Почео сам да читам, поверовао сам и на крају сам се крстио. А књига је читава, ево вам је! Ставио је књигу на сто. Она је била потпуно доведена у ред и укоричена у нови црвени повез. У том облику је мени и вратио мој друг, али размишљам да је поклоним младожењи и невести, јер мислим да они на њу имају највеће право.

                             

 

НЕДОСТОЈАН ПРИЧЕШЋ

 

Позвали су ме да исповедим и причестим човека на самрти. Када сам дошао у његов стан, још док не уђох у собу сам чух како неко нешто псује и изражава се сасвим непристојно. Збуњено сам упитао: - Ко се то тако понаша? На моје запрепашћење, рекоше ми да је то управо умирући. Још више сам се збунио и почео да размишљам: да ли могу таквом човеку да приступим са Светим Тајнама? Помоливши се, одлучих да све препустим вољи Божијој, а да ја сам испуним своју дужност пред умирућим човеком. Исповедио сам га и причестио. Када сам се вратио кући и открио путир, на своје изненеђење открих да је честица Светих Дарова - Тела и Крви Господње - остала нетакнута. Тако је Господ прекрио и моје очи и очи болесника, и причешће се није извршило. Очигледно је да умирући није био достојан да се причести Светим Тајнама.

                       

 

ПРИЧЕШЋИВАЊЕ ИЗ РУКУ АНГЕЛА

 

У горњим пределима Средње Азије налазила се црква у којој су служила два свештеника. Једном је код њих дошао парохијанин са молбом да причесте самртника. Један свештеник беше болестан. Други, нечим заузет, одби да крене. Рођак се растужен враћао болеснику, мислећи о томе како ће самртник бити огорчен што није добио последњу попутнину. Али, када се вратио умирућем, затекао га је у радосном, просветљеном стању. Овај му рече: - Како сам ти захвалан што си се потрудио да ми позовеш свештеника, - исповедио сам се и причестио Светим Тајнама. Онај који је дошао се изненадио и схватио: уместо свештеника, самртника је исповедио и причестио Ангел Господњи.

                   

 

БОЖАНСКИ ГЛАС УМИРУЋОЈ  ДЕВОЈЦИ

 

Разболела сам се од запаљења плућа и већ сам била близу смрти. У предсмртној агонији, у полусвсном стању, кроз мене пролете мисао: ,, Господе, шта да урадим да оздравим?" До тада, вера ми је била страна. Међутим, јасно сам чула глас: - Попиј свете воде, поједи просфоре и веруј у мене. Нисам никада чула за реч ,,просфора", али сам је добро запамтила. Позвала сам маму и замолила је да ми донесе свете воде и просфоре. Зачуђена мојом молбом, мајка рече: ,,Ти заиста умиреш, чим тражиш свете воде и просфоре". Истог часа је испунила моју жељу и ја сам са болним напрезањем прогутала гутљај воде и парченце просфоре. Одмах после тога сам уснула и дуго спавала. Пробудих се здрава. Од тада се мој живот изменио. Сада живим са вером. У вери у Господа васпитавам и своју децу.

                          

 

 ЧУДЕСНА ПОМОЋ ОД
                         ОЦА АЛЕКСЕЈА(МЕЧЕВА)

 

Био сам млад када сам добио један задатак. Да бих се око тога посаветовао, отишао сам код Оца Алексеја (Мечева). - Немој да путујеш и да радиш на том послу. Ако одеш, много ћеш пострадати. Али, ја нисам смео да одбијем и отпутовах упркос његовом савету. И преживех много таквих ствари које је страшно и испричати. Почео је Други отаџбински рат. Нашао сам се на фронту. Немци су ме заробили. Затворили су нас у цркву и затим су почели да изводе по неколико људи на стрељање. И мене су повели са осталима. Тада - када је смрт дошла - ја се сетих оца Алексеја. У очајању узвикнух: ,, Баћушка, оче Алексеје, помози!" - и прекрстих се. Видех како Немци који су нас водили нешто разговарају, а затим ме одвојише од осталих. Даље ме нису водили. Њих су све стрељали, а ја остадох жив. Од тог времена ја у свакој невољи и муци у молитви призивам оца Алексеја у помоћ - и. ето, остадох жив. 

   

ПРЕДСКАЗАЊЕ МАЈКЕ:
                     ,,Учитељицу ће полити мастилом"

 

Девојка Анастасија је завршавала средњу школу. Она је била верујућа и због тога прогањана од стране једне професорке. Сапоштила је Анастасији да јој неће дозволити да се упише на факултет - јер ће је пријавити због њеног погледа на свет. У то време је безбожништво државе било обавезно за све службенике, учитеље, партијске и владине чиновнике. Сматрали су да су верници болесници које треба лечити, чак и насилно. Ако би сазнали за њихову веру у Бога, нису их примали на посао или факултет. Анастасија је била утучена. Али, мајка јој је рече: - Не очајавај. Мало тога може да се деси. Господ ће те заштитити. Ето, наставница ће кренути да те пријави и облиће је мастилом. Анастасија се уписала на факултет и нико је није узнемиравао. Једном је њена мајка срела ону наставницу и ова јој исприча: - Пошла сам на факултет на који се уписала Ваша Настја, - и, тек што сам изашла из школе, неко ме одозго обли мастилом и сав ми капут упропасти. Зато и нисам отишла да се жалим на Вашу ћерку.   

ДВА ИСЦЕЉЕЊА

                                                   1.

 

Када сам имала четрнаест година напала ме је опака болест - мрена на оку.Али, да останем читав живот са таквим оком ја нисам могла, нисам хтела. Невидљиви, али свемогући Христос био је са мном. Његове руке су исцељивале губаве и слепе. Шта је за Њега мрена? Ситница. Обе руке сам са великом вером положила на оболело лево око, рекавши да је Христос са мном и да су моје руке - руке Христа. Један додир би био довољан да болест ишчезне. Спустивши руке, осетих излечење. Али, чак ни на огледало нисам погледала - тако је велика била моја вера. Ујутру, за доручком, сви су се укућани зачудили и у глас ускликнули да ми је око чисто, да ничега нема - узнемирише се, ништа нису разумели. Ја сам само ћутала - то је била моја тајна. Знао је само Христос. Дуго сам чувала своју тајну. После нисам издржала и све сам испричала укућанима, чудећи се што је то тако једноставно, а људи тако не чине.

 

 

                                                    2.

 

Прошло је много година, преживљени су рат, глад, болести. Христа сам се ретко сећала. А преживљавала сам тешке болове у ногама од тромбофлебита. Једном ме је познаник замолио да га отпратим до цркве. Знала сам да и он такође болује од тромбофлебита и упитах га: ,,Помаже ли црква?" - Ја сам велики грешник и нисам Вам пример. Моје молитве неће бити услишене. Рекао ми је да се припрема за операцију и замолио ме  да га поменем у цркви пред иконом Мајке Божије. Брзо сам испунила његову молбу, стојећи само на једној нози. Операција је била успешна, а ја нисам престајала да одлазим у цркву и помињем га у молитвама. Једном ми је било јако лоше. Са напором сам се покренула. Пошто сам узела такси, замолила сам да ме оставе код познате цркве. У њој је загушљиво, топло и тесно. Не могу да подигнем ногу, која је сасвим отежала. Грех очајања: ,,Боже, не желим да живим. Боже, ако Те има..." И, одједном - као да би ветар, свежина и мир. Осетила сам неземаљско блаженство, и такву лакоћу, као да ћу се сваког часа одвојити од пода и кренути не додирујући земљу. На икони се око Христове главе појавила светлост, а венац се спустио на главу. Невидљиве руке, нежније од дечијих, обухватише моју ногу и, спуштајући се полако на доле, уништише бол и оловну тежину. Када су невидљиве руке дошле до ножних прстију, брзо сам отворила очи, али их нисам видела. Сви су се молили. Тако је све то било. Зачуђена, подмлађена, премештала сам се са ноге на ногу, не осећајући бол. Без икаквог таксија, својим ногама, ја сам се са лакоћом спустила у метро и срећно стигла кући. Сада идем у цркву да бих пребивала у свету у којем се творе чуда.

 

 

У СУЗИ КРВ ЖЕНЕ

 

РЕЗУЛТАТИ недавне анализе, коју је направио Центар судске медицине и криминалистицких експертиза Министарства одбране Русије шокирао је онај део руске јавности који вец дуго прати неуобицајене појаве плакања икона. Пет недеља науцници су анализирали садржај суза иконе Богородице Казанске. Сарадници овог центра дошли су до закљуцка да у сузама Богородице постоје цестице крви. У другој етапи анализе установили су да је то људска крв. После компликоване анализе Сергеј Харламов и његови сарадници утврдили су и то да се ради о женској крви.У документу, који су потписали експерти, стоји да је на три тампона вате који су били натопљени тецношцу са иконе пронадена људска крв, женског пола. У крви је пронаден антиген А из цега се може извуци закљуцак да је жена имала групу крви А.Иницијатор те анализе, која је зазвуцала као сензација, био је 49-годишњи војни лекар пуковник Александар Головков. Док није видео како иконе плацу, лекар Головков се није сматрао верником. Кад је видео како са иконе теку крваве сузе у војном градицу Клин, пуковник Головков је одлуцио да понесе узорке те тецности на анализу.

Прво су анализу направили струцњаци на академији хемијске заштите у Москви. Резултати су били направљени на најсавршенијим апаратима и шокирали су аналитицаре. Они су регистровали 34 елемента беланцевина које не постоје у природи. Након тога пуковник је одлуцио да се настави анализа у Центру судске медицине у лабораторији за генетицку идентификацију где су и утврдили да сузе имају цестице женске крви.Засада се нису огласили други руски науцници да прокоментаришу открица својих колега.
Због тога што је у Русији све веци број слуцајева да иконе плацу, пре пет година Руска православна црква је основала посебну петоцлану комисију цији је задатак да покуша да објасни зашто се догадају неуобицајене појаве, као што је плац икона или њихово обнављање после много година. Наиме, има примера да скоро избледеле иконе, после одреденог времена, опет постају сасвим јасне и видљиве. У тој групи за објашњавање неуобицајених појава су два физицара, један геолог, један биолог и један филолог. Недавно су цланови комисије били у једној куци где иконе плацу. - Колико ми знамо, данас у Русији постооје три куце где иконе плацу. Дакле, не ради се само о иконама које имају власници тих куца вец и оне које донесу други. Недалеко од града Брјањск били смо присутни кад се појавило уље на површини иконе. Домацица је на сто прострла цисти столњак, затим лист папира. На њих су стављене довезене иконе. Поп је одржао молитву. Домацини су замолили да ми гости, изадемо из куце, јер није у реду да будемо присутни док се догада цудо. Вратили смо се после сат времена и видели да су све иконе биле орошене капима. Дакле уље се појавило на површини икона. Прошао сам прстом по икони да видим хоце ли се уље појавити још једном. Оно се није појавило. Нисам стекао утисак да су домацини попрскали иконе уљем док смо ми изашли. Разна уља која смо ми узимали на анализу по саставу су слицна маслиновом или сунцокретовом уљу - прица академик Павел Флоренски, цлан комисије.

Обнова икона

ПОЗНАТИ руски рестауратор Олег Николајевиц Овциников, који је скидао прљавштину са познатих икона никада није доживео да се оне саме обнове. Дошли смо до закљуцка да се обнављају новије иконе које су нацртане крајем 19. и 20. века. Академик Флоренски признаје да не може јасно да објасни зашто плацу иконе.
- Сваки верник цисти икону тако штто је брише крпом, а она може бити навлажена уљем или водом. Јако вредне иконе не дирају. Зато је тешко реци зашто неке иконе плацу - искрено каже Флоренски.